Iz istih razloga iz kojih je Hitler bombardovao narodnu biblioteku 1941 sada nastupa i Soroš sa njegovim "otvorenim društvom" u ovom poduhvatu sa NBS u pokorenoj Srbiji. Cilje je odprilike isti: stvaranje podređenog i poslušnog društva bez identiteta svedenog na brojke umesto individua -- svojevrsnog svinjca gde bi se ideološki "zdrave" jedinke duhovno hranile ideologijom "svetskog građanina" koji negira svoje "ja" mada, koje li ironije, podvaljuje mu se baš taj princip "lične samostalnosti i slobode." Ustvari, krajnji cilj je tiho ubijanje nacije putem negativne selekcije: sve što doprinosi biološkom samouništenju potomstva -- droga, alkohol, homoseksualnost, bogohuljenje, vulgarizovana pop kultura, i sl. primeri zadovoljavanja tih poroka i najnižih nagona -- se pod plaštom "ličnih sloboda i prava" zapravo promovišu, a svi odbrambeni mehanizmi nasuprot tome -- porodica i moral na prvom mestu, pa crkva, pa vojska -- se besomučno izvrgavaju ruglu, a uskoro će početi i da se kažnjava privrženost bilo kojoj od njih. Imajući u vidu priličan uspeh komunističke ideologije posle 45te kod nas gde su izgleda samo Srbi bili iskreni komunisti, trebalo bi se ozbiljno zabrinuti za našu duhovnu moć za ličnim i nacionalnim samo-održanjem. Ostaje nam da se molimo i nadamo da će ova monstruozna zamisao biti kratkog života.
Preporuke:
0
0
2
ponedeljak, 24 maj 2010 09:07
mačak
Projekt poništavanja savesti i nacionalne svesti i svođenja svega i svih na beslovesnu masu individua nije uspeo, ali srbo-soroševcima to još iz centrale nije javljeno. Sadašnja finansijsko-ekonomska kriza to jasno otkriva. Evo jednog citata komentara na tu temu iz najnovijeg broja jednog uticajnog zapadnog nedeljnika:
“Evropsko ujedinjavanje je tokom poslednjih dvadeset godina stajalo i sve više u znaku iluzije o nekoj vrsti federalne panevropske multikulturne višenacionalne države, koja mora zaboraviti zajedničku istoriju ratova i diktatura. I taj eksperiment se primiče svom kraju.
Nova faza evropskog ujedinjavanja, koja će verovatno biti više u obliku saradnje, moraće da polazi od stvarnosti – uključujući istorijske linije razgraničavanja, kulturu, [različite]fiskalne i socijalne politike. Isto tako – i da polazi od stvarnosti da nacionalne države nisu prošlost, nego da su jače no što su se idealisti ujedinjavanja nadali.“
Mada, o tome koliko su idealistični ti “idealisti“ (a u srpskom slučaju njihovi epigoni/izmećari: “Druga Srbija/Eurofiličari“ ), mišljenja su, s pravom, podeljena.
A taj eksperiment se, ipak, neumitno primiče svom kraju. Da sam na njihovom mestu, bio bih zabrinut. Zasad se još isplati, ali – šta posle? I kada? I kako? Neće im biti lako.
Preporuke:
0
0
3
ponedeljak, 24 maj 2010 11:51
Jedan pažljivi čitalac
@Sokenekos
Potpisujem od prve do poslednje reči!
Zar je u Narodnoj biblioteci zaposlen samo direktor, Sreten Ugričić? Ili se svi slažu s ovim užasom?
Preporuke:
0
0
4
ponedeljak, 24 maj 2010 16:57
knjiga
jos niko nije krenuo u odbranu drzave zbog jedne knjige a svi dobro znamo da se knjigama zemlja nebrani.
Preporuke:
0
0
5
ponedeljak, 24 maj 2010 18:20
Aleksandar
tema slavne knjige jednog od stubova savremene filozofske misli, Žaka Deride
Ovakve reci su siguran znak tragicnog nepoznavanja toga sta je filozofija kao disciplina. Derida moze samo da bude stub bezobzirnih manipulacija totalnim opskurantizmom naucenog od osvedocenog Naciste Hajdegera. Derida je sramota za svakog "arapskog Jevreja"--Sefarda jer se podredio jednom suludom Nacisti--Hajdegeru.
Preporuke:
0
0
6
ponedeljak, 24 maj 2010 18:54
"...I onaj Neimeni U to Trojstvo stao"
@Sokenekos @Jedan pažljivi čitalac Hvala! Vaša savest leči da manje peku suze zbog ljudi u nadzemnim bezdanima i jamama u Beogradu.
Preporuke:
0
0
7
utorak, 25 maj 2010 11:25
Milko Grbović
Ono što Ristić zamera ovim stvaraocima jeste njihova začaurenost, navodna sebična briga za same sebe i svoj unutrašnji život, kao i za njihovu sopstvenu slobodu, te zaključuje da u vremenu nakon Drugog svetskog rata i velike borbe naroda „za sreću svih“, nema mesta za ovakvu poeziju i pesnike kao što su Rastko Petrović, Miloš Crnjanski ili Pol Elijar. Da li bi i danas u demokratskoj Srbiji XXI veka neki usamljeni lirik slično prošao?
Primer Dučića:Jesmo ga učili u gimnaziji,ali samo par pesama,koje govore da je on jedan lar-pur-larist,odvojen od stvarnosti, bez razumevanja za revolucionarne narodne mase.Pa nam servirana „Muza“,koja govori o njemu kao elitisti:
„Budi odveć lepa da se sviđaš svakom,
odveć gorda da bi živela za druge.“
Aha!Taj Dučić prezire radnike, seljake i poštenu inteligenciju,a peva samo ono drugoj..
I tako ja završih gimnaziju, pročitah sve što mi je bilo na raspolaganju.Kako sam se kasnije bolno prizemio, saznavši koliko je bila prazna moja gimnazijska, mladalačka „načitanost“!Kada sam "otkrio" "Blago cara radovana", nikad pomenutog.
Ali smo zato učili razne „izme“, na čelu sa nihilizmom jednog „Stranca“. Poništavanje svega, tradicije...
Tako smo u svim umetnostima srušili svu tradiciju, zarad nekog modernizma.
Nema direktne veze sa književnošću,ali ima sa tim duhom koje nametnula generacija M Ristića,pa da napomenem:kad je,50-ih,nego u Evropi pravio antologiju veropskog kiča, poslali su dopis našim poslenicima da prilože nešto.I, naši kritičari pošalju sliku „Dečak na majčinom grobu“ Uroša Predića.
To je dakle,kič!
A kada neki moderni „slikar“ ima patka, koji ofarbanim kandžama prešeta preko belog platna, ovaj to okači i prodaje kao umetnost.
Jer, tada je bio krenuo talas modernizacije, a od realizma, ostao isključivo onaj poput Đ Andrejevića „Kuna“.Sećamo se da je gotovo svaka njegova slika imala detalj pesnicu koja steže bombu.
Onda se, na kraju veka, ta pesnica aktivirala, samo bez bombe,kao simbol znamo čega.
Preporuke:
0
0
8
utorak, 25 maj 2010 11:30
Milko Grbović
Sada moj slučaj:Nisam profesionalno vezan za književnost, ali pišem poeziju, satiru itd, a ovde se malo pojavljivah sa nekim tekstovima, recidivom mog studentskog novinarskog zanosa.
Poezija koju pišem, najdoslednije prati trag naših klasika. Naprosto, ne umem da napišem slobodan stih. A strofe su mi tako skockane, pod crtu, najčešće katreni sa ukrštenom rimom.
Dobijah nekih pohvala, nagrada, metnu me u neke zbornike, antologije i sl.
Međutim, sve primedbe i zamerke na moje pisanije se svode opsednutost rimom.
„To nije moderno!“
„Ako već furaš rimu, bar malo izlomi strofu, bar koliko Dobrica u „Prkosnoj pesmi“!
„Da ti čoevk dadne Narodni kuvar, ti bi ga urimovao posle jednog čitanja!.
„Ti si najveći lar-pur-larist!!! Tvoje strofe su napadno nakinđurene i melodične!“
Itd, itd.
Naravno, svestan sam da po misaonosti ne mogu ni prići nekim veličinama. Mogu da prihvatim i to da nekada ta forma nadomesti suštinu.
Ali, ako već imam talenat i versifikatorsku lakoću zašto bih se toga odricao?
Pokažem nekima jednu misaonu i autobiografsku pesmu, gde se poredim sa iverom koji je pao daleko od klade.U smislu da sam otišao sa neke planine, da nešto proširim svoje vidike, ali sam pri tom izgubio identitet.
I neki se zgrane: „Znaš li ti da misaona pesma mora biti hermetička, teška za razumevanje. Poželjno slobodan stih! A ti napiso misaonu pesmu u osmercu,pitku poput Zmajeva „Tri hajduka“., da se bifla, umesto da se razmišlja...“
I tako, sve pokude na konto moje poezije, idu isključivo na konto klasične rime, metrike i melodike.
Šta mi ostaje: da otkucam neku svoju pesmu, iseckam reči, promešam i nasumice opet spojim. Za one koji ne znaju, ima „pesnika“ koji tako pišu „pesme“ ne od svojih, nego od bilo kakvih tekstova.
Ili, uzmu jednu reč i kucaju je tako da tekst ima oblik piramide, romba, ili čega drugog, i to je pesma..
PS
Nisam upoznat sa tim konkursom. Pa se pitam: Da li bih imao kakve šanse da tamo nešto pošaljem?
Preporuke:
0
0
9
utorak, 25 maj 2010 13:50
Petar II Petrović Njegoš
Istina je da su narod hrabri,
da su bili. Ali đe su sada?
Vjerovanja Srbe istražiše.
Mi smo Srbi narod najnesrećni:
svaki Srbin koji se prevjeri -
prosto vjeru što zagrli drugu,
no mu prosto ne bilo pred bogom
što ocrni obraz pred svijetom,
te se zvati Srbinom ne hoće.
Ovo ti je Srbe iskobilo,
robovima tuđim učinilo.
Preporuke:
0
0
10
utorak, 25 maj 2010 16:36
Živorad
Tragikomično.
Preporuke:
0
0
11
četvrtak, 03 jun 2010 21:50
Šejn
Odličan tekst. Samo inteligencijom na belosvetske mešetare...
.jpg)
“Evropsko ujedinjavanje je tokom poslednjih dvadeset godina stajalo i sve više u znaku iluzije o nekoj vrsti federalne panevropske multikulturne višenacionalne države, koja mora zaboraviti zajedničku istoriju ratova i diktatura. I taj eksperiment se primiče svom kraju.
Nova faza evropskog ujedinjavanja, koja će verovatno biti više u obliku saradnje, moraće da polazi od stvarnosti – uključujući istorijske linije razgraničavanja, kulturu, [različite]fiskalne i socijalne politike. Isto tako – i da polazi od stvarnosti da nacionalne države nisu prošlost, nego da su jače no što su se idealisti ujedinjavanja nadali.“
Mada, o tome koliko su idealistični ti “idealisti“ (a u srpskom slučaju njihovi epigoni/izmećari: “Druga Srbija/Eurofiličari“ ), mišljenja su, s pravom, podeljena.
A taj eksperiment se, ipak, neumitno primiče svom kraju. Da sam na njihovom mestu, bio bih zabrinut. Zasad se još isplati, ali – šta posle? I kada? I kako? Neće im biti lako.
Potpisujem od prve do poslednje reči!
Zar je u Narodnoj biblioteci zaposlen samo direktor, Sreten Ugričić? Ili se svi slažu s ovim užasom?
Ovakve reci su siguran znak tragicnog nepoznavanja toga sta je filozofija kao disciplina. Derida moze samo da bude stub bezobzirnih manipulacija totalnim opskurantizmom naucenog od osvedocenog Naciste Hajdegera. Derida je sramota za svakog "arapskog Jevreja"--Sefarda jer se podredio jednom suludom Nacisti--Hajdegeru.
Primer Dučića:Jesmo ga učili u gimnaziji,ali samo par pesama,koje govore da je on jedan lar-pur-larist,odvojen od stvarnosti, bez razumevanja za revolucionarne narodne mase.Pa nam servirana „Muza“,koja govori o njemu kao elitisti:
„Budi odveć lepa da se sviđaš svakom,
odveć gorda da bi živela za druge.“
Aha!Taj Dučić prezire radnike, seljake i poštenu inteligenciju,a peva samo ono drugoj..
I tako ja završih gimnaziju, pročitah sve što mi je bilo na raspolaganju.Kako sam se kasnije bolno prizemio, saznavši koliko je bila prazna moja gimnazijska, mladalačka „načitanost“!Kada sam "otkrio" "Blago cara radovana", nikad pomenutog.
Ali smo zato učili razne „izme“, na čelu sa nihilizmom jednog „Stranca“. Poništavanje svega, tradicije...
Tako smo u svim umetnostima srušili svu tradiciju, zarad nekog modernizma.
Nema direktne veze sa književnošću,ali ima sa tim duhom koje nametnula generacija M Ristića,pa da napomenem:kad je,50-ih,nego u Evropi pravio antologiju veropskog kiča, poslali su dopis našim poslenicima da prilože nešto.I, naši kritičari pošalju sliku „Dečak na majčinom grobu“ Uroša Predića.
To je dakle,kič!
A kada neki moderni „slikar“ ima patka, koji ofarbanim kandžama prešeta preko belog platna, ovaj to okači i prodaje kao umetnost.
Jer, tada je bio krenuo talas modernizacije, a od realizma, ostao isključivo onaj poput Đ Andrejevića „Kuna“.Sećamo se da je gotovo svaka njegova slika imala detalj pesnicu koja steže bombu.
Onda se, na kraju veka, ta pesnica aktivirala, samo bez bombe,kao simbol znamo čega.
Poezija koju pišem, najdoslednije prati trag naših klasika. Naprosto, ne umem da napišem slobodan stih. A strofe su mi tako skockane, pod crtu, najčešće katreni sa ukrštenom rimom.
Dobijah nekih pohvala, nagrada, metnu me u neke zbornike, antologije i sl.
Međutim, sve primedbe i zamerke na moje pisanije se svode opsednutost rimom.
„To nije moderno!“
„Ako već furaš rimu, bar malo izlomi strofu, bar koliko Dobrica u „Prkosnoj pesmi“!
„Da ti čoevk dadne Narodni kuvar, ti bi ga urimovao posle jednog čitanja!.
„Ti si najveći lar-pur-larist!!! Tvoje strofe su napadno nakinđurene i melodične!“
Itd, itd.
Naravno, svestan sam da po misaonosti ne mogu ni prići nekim veličinama. Mogu da prihvatim i to da nekada ta forma nadomesti suštinu.
Ali, ako već imam talenat i versifikatorsku lakoću zašto bih se toga odricao?
Pokažem nekima jednu misaonu i autobiografsku pesmu, gde se poredim sa iverom koji je pao daleko od klade.U smislu da sam otišao sa neke planine, da nešto proširim svoje vidike, ali sam pri tom izgubio identitet.
I neki se zgrane: „Znaš li ti da misaona pesma mora biti hermetička, teška za razumevanje. Poželjno slobodan stih! A ti napiso misaonu pesmu u osmercu,pitku poput Zmajeva „Tri hajduka“., da se bifla, umesto da se razmišlja...“
I tako, sve pokude na konto moje poezije, idu isključivo na konto klasične rime, metrike i melodike.
Šta mi ostaje: da otkucam neku svoju pesmu, iseckam reči, promešam i nasumice opet spojim. Za one koji ne znaju, ima „pesnika“ koji tako pišu „pesme“ ne od svojih, nego od bilo kakvih tekstova.
Ili, uzmu jednu reč i kucaju je tako da tekst ima oblik piramide, romba, ili čega drugog, i to je pesma..
PS
Nisam upoznat sa tim konkursom. Pa se pitam: Da li bih imao kakve šanse da tamo nešto pošaljem?
da su bili. Ali đe su sada?
Vjerovanja Srbe istražiše.
Mi smo Srbi narod najnesrećni:
svaki Srbin koji se prevjeri -
prosto vjeru što zagrli drugu,
no mu prosto ne bilo pred bogom
što ocrni obraz pred svijetom,
te se zvati Srbinom ne hoće.
Ovo ti je Srbe iskobilo,
robovima tuđim učinilo.